Dva je sata posle ponoći. Budite se na krik iz dečje sobe, ustajete pre nego što ste se i razbudili. Zatičete svoje dete kako sedi u krevetu, uplašeno, možda plače ili gleda kroz vas kao da vas ne prepoznaje. Srce vam lupa. U tom trenutku ne znate šta se dešava – da li je dete nešto sanjalo, da li ga nešto boli, da li treba da ga probudite ili da ga zagrlite.
Ako vam je ovakva scena poznata, želimo prvo da vas umirimo: noćne more kod dece su čest i, kod većine dece, potpuno bezopasan deo odrastanja. Ono što mnoge roditelje zbuni jeste to što se pod tim krikom u noći zapravo mogu kriti dve različite pojave koje na prvi pogled izgledaju isto – noćne more i noćni strahovi. Razlikuju se po tome kada se javljaju, šta se sa detetom dešava i, što je za vas najvažnije, kako na njih treba reagovati. U ovom vodiču ćete naučiti da ih prepoznate i da znate šta da radite u samom trenutku.
Šta su noćne more, a šta noćni strahovi – dve različite pojave
Iako i jedno i drugo spada u širu grupu pojava koje se zovu poremećaji spavanja kod dece, odnosno parasomnije, noćne more i noćni strahovi nisu ista stvar. Razlika između njih nije samo akademska – od nje zavisi i kako ćete reagovati.
Noćne more – ružni snovi iz druge polovine noći
Noćna mora je uznemirujući san. Javlja se u takozvanoj REM fazi sna, fazi u kojoj najintenzivnije sanjamo, a ona je češća u drugoj polovini noći ili pred jutro. Dete se od noćne more obično probudi, potpuno je svesno i najčešće ume da vam ispriča ili barem naznači šta ga je uplašilo – čudovište, pad, gubitak roditelja.
Upravo zato što je budno i što vas prepoznaje, dete posle noćne more traži utehu i, uz vaše prisustvo, obično se relativno lako smiri. Ume samo da se plaši da ponovo zaspi. To je važan trag: dete koje vas gleda, čuje i grli se sa vama najverovatnije je sanjalo ružan san.
Noćni strahovi (noćni teror) – kada dete “spava budno”
Noćni strahovi, koje ćete čuti i pod nazivom noćni teror, sasvim su druga pojava. Nastaju u dubokom, non-REM snu, u stadijumima 3 i 4, i najčešće se dešavaju u prvoj trećini noći, otprilike sat i po do dva posle uspavljivanja.
Prizor zna biti mnogo dramatičniji od noćne more. Dete može da vrišti, jauče, mlatara rukama i nogama, da iskoči iz kreveta, znoji se i ubrzano diše. Oči su mu često otvorene – ali dete zapravo nije budno. Epizoda može trajati i do petnaestak minuta. Ono što roditelje najviše uznemiri jeste to što dete u tim trenucima ne reaguje na tešenje, ne prepoznaje vas i deluje kao da je “negde drugde”.
I tu je najveća razlika: kada se sve završi, dete se ne seća ničega. Ujutru je često dobro raspoloženo i nema pojma da se nešto desilo, dok vi niste oka sklopili. Kod većine dece koja imaju noćne strahove upravo je taj izostanak sećanja pravilo, a ne izuzetak.
Da bi vam bilo lakše da ih razlikujete u samom trenutku, evo ključnih tačaka jednu pored druge:
- Kada u toku noći: noćne more – druga polovina noći, pred jutro; noćni strahovi – prva trećina noći.
- Da li je dete budno: kod noćne more se probudi i prepoznaje vas; kod noćnog straha izgleda budno (otvorene oči), ali zapravo spava.
- Da li se smiruje uz vas: noćna mora – da, uteha pomaže; noćni strah – teško, dete ne reaguje na tešenje.
- Da li pamti: noćnu moru dete obično pamti; noćni strah po pravilu ne pamti.
Dete se budi uplašeno – u kom uzrastu se to najčešće dešava
Roditelje često umiri sama činjenica da ove pojave imaju svoj tipičan uzrast i da se, kod većine dece, s vremenom povuku same.
Noćni strahovi kod dece najčešće se javljaju između treće i sedme, odnosno osme godine, i obično se povlače do desete godine. Kod nekih porodica postoji i nasledna sklonost – ako je neko od roditelja u detinjstvu imao noćne strahove ili hodao u snu, veća je verovatnoća da će se slična sklonost pojaviti i kod deteta.
Noćne more su još češće i mogu se javiti već od treće godine. Prema podacima stručnjaka za san, otprilike polovina dece uzrasta od tri do šest godina prijavljuje česte noćne more, a među decom uzrasta od šest do dvanaest godina to čini oko petine njih. Drugim rečima, ako vaše dete povremeno sanja ružne snove, ono je u velikom, sasvim uobičajenom društvu.
Vredi znati i da su parasomnije uopšte česte u detinjstvu – javljaju se kod znatnog broja dece školskog i predškolskog uzrasta. To što se dete budi uplašeno samo po sebi, dakle, retko znači da nešto ozbiljno nije u redu.
Zašto se javljaju – najčešći okidači
Kod noćnih strahova posebno je važno da razumete jednu stvar: oni najčešće nisu znak psihičkog problema ni traume. Kod većine dece iza njih stoji prosto nezrelost mehanizma spavanja u kombinaciji sa umorom i, ponekad, naslednom sklonošću. Mozak deteta jednostavno još uči da glatko prelazi iz jedne faze sna u drugu.
Ipak, postoje okolnosti koje i noćne more i noćne strahove mogu učiniti češćim. Među najčešćim okidačima su:
- preteran umor i neispavanost – paradoksalno, dete koje je previše umorno i koje kasni sa spavanjem češće ima ovakve epizode;
- nepravilan ritam spavanja – kada vreme odlaska u krevet varira iz dana u dan;
- povišena temperatura i bolest – epizode se često pojačaju baš kada dete ima virozu;
- uznemirujući sadržaj i ekrani pred spavanje – strašni crtaći, video-igre ili previše “dešavanja” neposredno pre spavanja;
- stres i promene – polazak u vrtić ili školu, selidba, dolazak bebe u porodicu, tenzije kod kuće.
Kod noćnih mora ovi okidači znaju da se prepoznaju jasnije, jer san često “preradi” nešto što je dete tog dana uznemirilo. To ne znači da svaka noćna mora nešto “znači” – deca sanjaju ružne snove i bez ikakvog vidljivog povoda, isto kao i odrasli.
Roditelji se često zapitaju da li ove noćne epizode znače da dete ima psihički problem ili je nešto proživelo. Kod većine dece odgovor je ne – reč je o razvojnoj pojavi, a ne o poremećaju. Povremena noćna mora ili poneki noćni strah sami po sebi ne ukazuju ni na kakvu traumu. Tek ako se noćne more upadljivo pojave i ne prolaze posle konkretnog uznemirujućeg događaja, to može biti signal da o svemu porazgovarate sa stručnjakom. I tada je to razlog za savet, a ne za samostalno postavljanje bilo kakve “dijagnoze”.
Kako umiriti dete – i zašto se postupak razlikuje
Ovo je deo koji roditelji najviše žele da znaju, i baš ovde je najvažnije razlikovati dve pojave. Ono što pomaže kod noćne more može biti pogrešno kod noćnog straha, i obrnuto. Zato prvo, u trenutku, procenite šta gledate – pomoću razlika opisanih gore – pa tek onda reagujte.
Kada je u pitanju noćna mora
Ovde je vaš zadatak jednostavan i utešan: budite prisutni. Dete je budno, prepoznaje vas i treba mu vaša blizina.
- Ostanite mirni i tihi. Vaš smiren glas detetu govori da je opasnost prošla.
- Zagrlite ga i uverite ga da je bilo samo san i da ste tu.
- Ako želi, pustite ga da vam ispriča šta je sanjalo – imenovanje straha (“čudovište iz sna”) oduzima mu deo moći.
- Nekoj deci pomaže plišani “čuvar sna”, tanana lampica ili omiljena ćebad.
- Nežno ga vratite u krevet i ostanite blizu dok se ne smiri.
Trudite se da ne pretvarate san u nešto “stvarno” – nema potrebe da zajedno tražite čudovište pod krevetom, jer time potvrđujete da opasnost postoji. Bolje je mirno preusmeriti pažnju na to da je soba sigurna i da ste vi tu.
Kada je u pitanju noćni strah
Ovde su pravila drugačija i, na prvi pogled, protivrečna roditeljskom instinktu. Prvo i najvažnije: ne pokušavajte da probudite dete. Kako navode i britanske zdravstvene službe (NHS), tokom noćnog straha najbolje je ostati smiren i sačekati da dete samo prođe kroz epizodu – buđenje u toj fazi obično samo pojačava zbunjenost i strah i može produžiti epizodu.
- Ostanite smireni i sačekajte da epizoda prođe sama – najčešće se završi za nekoliko minuta.
- Ne tešite dete rečima i ne uzimajte ga naglo u naručje; ono vas u tom trenutku ne registruje.
- Vodite računa o bezbednosti: sklonite tvrde ili oštre predmete, blago ga usmerite ako se kreće ka ivici kreveta ili stepenicama.
- Tiho budite u blizini dok se dete samo ne smiri i ne utone ponovo u miran san.
Dišite duboko i ostanite smireni. Znamo da je teško gledati dete koje vrišti, a vas ne prepoznaje – ali kod noćnog straha najbolja pomoć je vaše mirno, budno prisustvo, a ne buđenje. Za noćne strahove obično i ne postoji posebna terapija osim upravo ovoga: strpljenja, sigurnog okruženja i umirivanja porodice. Lekovi se u ovim situacijama po pravilu ne preporučuju.
Kako smanjiti učestalost – higijena sna i mirna rutina
Iako “leka” za noćne strahove nema, dosledna rutina i dovoljno sna umeju osetno da smanje učestalost i noćnih strahova i noćnih mora. Cilj je da dete u krevet ide odmorno, opušteno i u isto vreme svakog dana.
Nekoliko oslonaca koji se pokazuju korisnima:
- Dosledno vreme spavanja – isti ritam radnim danom i vikendom koliko je moguće.
- Dovoljno sna – neispavano dete je sklonije epizodama, pa je pomeranje vremena za spavanje malo ranije ponekad dovoljno.
- Mirno “spuštanje” pred spavanje – poslednjih pola sata bez ekrana, bez uzbudljivih igara, uz kupanje, priču ili tihu pesmu.
- Umirujući ritual – ista sekvenca radnji svake večeri detetu daje osećaj sigurnosti i predvidljivosti.
Kod dece koja imaju česte noćne more, uz rutinu može pomoći i rad sa stručnjakom – kognitivno-bihevioralna terapija (KBT) pokazala se korisnom kada su ružni snovi učestali i kada ometaju detetov san i raspoloženje.
Još jedna napomena za razlikovanje: ako se dete tokom noći, obično uz povišenu temperaturu, iznenada ukoči, izgubi svest ili počne da trza, to nije ni noćna mora ni noćni strah, već može biti nešto sasvim drugo. O tome kako prepoznati febrilne konvulzije (fras) kod dece i kada je potrebno hitno reagovati pisali smo posebno.
Kada potražiti stručnu pomoć
Kod ogromne većine dece noćne more i noćni strahovi su prolazna, razvojna pojava koja ne zahteva nikakvo lečenje. Ipak, postoje situacije u kojima je pametno posavetovati se sa stručnjakom. Obratite se pedijatru, a po potrebi i dečjem psihologu ili psihoterapeutu, ako primetite nešto od sledećeg:
- epizode su veoma česte, dugotrajne ili se s vremenom pojačavaju umesto da se smiruju;
- dete je preko dana izrazito umorno, pospano ili primećujete promene u ponašanju i raspoloženju;
- tokom epizoda postoji stvarni rizik od povrede (dete iskače iz kreveta, udara u nameštaj);
- noćne more su se pojavile posle konkretnog uznemirujućeg ili traumatičnog događaja i ne prolaze;
- pojava se javlja van tipičnog uzrasta – na primer, prvi put kod starijeg deteta, tinejdžera ili odrasle osobe, kada je uputno proveriti i druge moguće uzroke.
Zvati stručnjaka ne znači da nešto ozbiljno nije u redu – najčešće ćete dobiti upravo potvrdu da je sve u granicama uobičajenog, plus konkretne savete prilagođene vašem detetu. Traženje saveta je znak brige, a ne panike.
Zaključak – vratimo se u onu sobu u dva posle ponoći
Sada, kada se sledeći put zateknete pored dečjeg kreveta usred noći, imaćete i mapu i mir. Pogledaćete da li vas dete prepoznaje i da li se smiruje uz vas – pa ćete znati da li je u pitanju noćna mora ili noćni strah, i šta da uradite: da zagrlite i utešite, ili da tiho i budno sačekate da epizoda prođe.
Noćne more kod dece i noćni strahovi izgledaju strašno, a kod većine dece su samo faza koja prolazi kako mozak sazreva. Vaše dete će ovo najverovatnije prerasti. A vi, samim tim što ostajete smireni i prisutni, već činite ono najvažnije – pružate mu sigurnost iz koje se najlakše vraća u miran san. Nije uvek lako i nije uvek brzo, ali je gotovo uvek prolazno.
