ADHD (poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću) je jedan od najčešćih neurobihejvioralnih razvojnih poremećaja kod dece, pogađa između 5% i 8% mališana širom sveta. Ovaj sindrom najčešće dolazi do izražaja u uzrastu kada dete polazi u školu, jer tada postoje veći zahtevi za održavanjem pažnje, usmerenošću i strpljenjem pri učenju novih informacija.
Upravo zbog ovih izazova simptomi ADHD-a tada postaju jasno vidljivi i roditelji, kao i nastavnici, primete poteškoće u koncentraciji, kontrolisanju ponašanja ili impulsivnosti kod deteta. Statistički se poremećaj pažnje javlja češće kod dečaka – čak tri do četiri puta više nego kod devojčica. Dok su kod dečaka u centru simptoma najčešće hiperaktivnost i impulsivnost, kod devojčica se izraženije primećuju problemi sa fokusom i organizacijom zadataka, zbog čega poremećaj kod devojčica često ostane nezapažen.
Važno je napomenuti da nije svaka nemirnost kod dece znak ADHD-a. Mnogi mališani pokazuju intenzivnu znatiželju, aktivnost ili razigranost, što je deo zdravog razvoja i ne mora ukazivati na poremećaj pažnje. Razlikovanje tipične, prolazne nemirnosti od simptoma ADHD-a zahteva pažljivo posmatranje i konsultaciju sa stručnjacima.
Šta je ADHD kod dece?
Ukoliko se pitate šta je ADHD kod dece, trebate znati da on sadrži kombinaciju izraženih simptoma, karakterističnih za razvojni poremećaj pažnje, koji spada u neurobihejvioralne poremećaje. Osnovne karakteristike uključuju:
- Nemogućnost održavanja pažnje na zadacima ili igrama.
- Impulsivno ponašanje – dete često prekida druge u razgovoru, ne može da sačeka red, brzo reaguje bez razmišljanja o posledicama.
- Hiperaktivnost – stalno je u pokretu, teško sedi mirno, previše govori.
Ovi simptomi, uz trajanje od najmanje šest meseci i prisustvo u različitim sredinama (škola, dom, društvo), mogu ukazivati na ADHD.
- Hiperaktivnost
Hiperaktivnost se smatra jednim od glavnih obeležja ADHD sindroma kod dece. Karakteriše je nemogućnost da dete obuzda svoje ponašanje — često je nemirno, stalno se vrpolji u učionici ili kod kuće, ima teškoće sa čekanjem i teško ostaje mirno duži vremenski period. Takvo ponašanje je lako uočljivo, ali se često pogrešno interpretira, pa okolina može misliti da je dete jednostavno razmaženo ili da mu nedostaje disciplina.
Međutim, važno je znati da hiperaktivnost nije posledica lošeg vaspitanja, već manifestacija neurobihejvioralnih promena karakterističnih za ADHD. Dete sa ovim simptomom često pokazuje ponašanja koja se ne uklapaju u očekivanja za njegov uzrast i ima češće trenutke nepažnje, što može uticati na njegovu akademsku uspešnost i odnose sa vršnjacima.
- Impulsivnost
Impulsivnost kod dece sa ADHD-om ogleda se u neadekvatnom kontroli govora i postupaka — reaguju brzo, bez razmišljanja o posledicama, često prekidaju druge dok razgovaraju ili donose nagle odluke. Deca sa impulsivnim simptomima ne mogu da odlože reakciju ili da se uzdrže od ponašanja koja nisu primerena trenutnoj situaciji.
Impulsivnost nije specifična samo za ADHD; može se pojaviti i kod drugih poremećaja, kao i kod dece sa nižim intelektualnim sposobnostima, stoga je važno da se, pri proceni, uzmu u obzir i ostali simptomi kako bi se postavila odgovarajuća dijagnoza.
- Nedostatak pažnje
Kada je u pitanju deficit pažnje, deca sa ADHD sindromom imaju izrazite poteškoće u praćenju nastave, zadržavanju koncentracije i obradi većeg broja informacija. Očekivanje da deca pamte i prate instrukcije može biti veoma izazovno kada postoji problem sa pažnjom, jer je pažnja osnov za uspešno pamćenje i učenje.
Nedostatak pažnje često dolazi do izražaja posebno kod devojčica sa ADHD-om, koji, za razliku od dečaka, manje ispoljavaju hiperaktivnost, a više probleme sa fokusiranjem.
Tipovi ADHD poremećaja
ADHD kod dece može se ispoljavati u tri osnovna tipa, u zavisnosti od dominantnih simptoma:
| Tip ADHD-a | Opis karakterističnih simptoma |
| Dominantno nepažljivi tip | Dete teže prati uputstva, deluje rastreseno, često ostavlja zadatke nedovršene, ne obraća pažnju na detalje. To može rezultirati nižim školskim postignućem. |
| Dominantno hiperaktivno-impulsivni | Simptomi su vezani za ponašajne probleme — dete ne može da sedi mirno, stalno vrpolji, ima teškoće sa kontrolom impulsa, često donosi ishitrene odluke, ostavlja čas pre vremena. |
| Kombinovani tip | Kombinacija oba prethodna tipa, gde su prisutni i problemi sa pažnjom i hiperaktivno-impulsivnim ponašanjem. Dijagnoza se postavlja kada simptomi traju duže od šest meseci. |
Svaki od ovih tipova može značajno uticati na detetov svakodnevni život, školsku adaptaciju i socijalne kontakte. Rano prepoznavanje i adekvatan stručni pristup omogućavaju bolje razumevanje i podršku detetu da razvije strategije za prevazilaženje svojih izazova. Hiperaktivnost, impulsivnost i strane pažnje ne treba tumačiti kao samo fazu ili rezultat nedostatka discipline, već kao deo složenog razvojno-neurološkog poremećaja koji zahteva pažnju stručnjaka i toleranciju okoline.
Uzroci ADHD-a
Ističe se da je ovaj poremećaj velikim delom nasledan, čak u 70% slučajeva. ADHD sindromi i njihove manifestacije su primetne kod čak 25% roditelja dece kojoj je dijagnostifikovan ovaj poremećaj. Javlja se najčešće u uzrastu od 7 do 12 godine, ali kod nekih osoba ostaje prisutan i tokom odraslog doba, što može da oteža socijalno i poslovno angažovanje kako u detinjstvu tako i u odraslom dobu.
Veliki nivo nasledne osnove se objašnjava time što je deficit pažnje u osnovi poremećaj u funkcionisanju neurotransmitera u mozgu. Naime, mozak dece sa ADHD sindromom pokazuje smanjen volumen i metaboličke aktivnosti u određenim delovima. Postoje razlike i imeđu brzine slanja impulsa među transmiterima, kao i promene koje su vidljive u okviru EEG-a.
Zbog svega ovoga mozak dece sa poremećajem pažnje je više pobuđen nego mozak kod dece koje nemaju poremećaj pažnje. Zbog toga spoljašnji stimulansi hiperaktivno dete ne zadržavaju zainteresovanim, već ono traži druge načine kako da održi svoj optimalni nivo pobuđenosti. Sa druge strane, ostala deca su zadovoljna spoljašnjim stimulansima i nemaju potrebe da tragaju za uzbuđenjima kao oni koji imaju deficit pažnje.
Zbog toga su ADHD sindromi velikim delom uzrokovani bihemijom u mozgu, oni se uspečno tretiraju lekovima, koji vraćaju optimalni nivo pobuđenosti mozga, pospešujući veze između neurotransmitera. Međutim, terapija lekovima se ne sprovodi uvek jer može da ima negativne efekte na preveliko povećanje pažnje i druge negativne efekte. Lekovi se upotrebljavaju samo kod težih oblika ADHD poremećaja kod dece, ali važno je istaći da je ova terapija izuzetno uspešna.
Kako se ponaša dete sa poremećajem pažnje?
Hiperaktivno dete:
- Se vrpolji na času
- Ne može da isprati pravila koja su mu data
- Prekida druge tokom pričanja
- Ne može da čeka mirno
- Ne uspeva da upamti osnovne pojmove sa časa
- Nema mogućnost praćenja časa
- Upada u nevolje zbog nepromišljenog ponašanja
- Previše priča i teško mu je da bude tih
- Deluje kao da je uvek puno energije
Zbog svega ovoga, dete ima problem sa praćenjem nastave i često ne uspeva da postigne zadovoljavajuća postignuća u školi. ADHD sindromi mogu da naštete i detetovom socijalnom statusu u školi, jer ga deca mogu izbegavati zbog “čudnog” ponašanja, dok roditelji druge dece mogu pomisliti da je dete razmaženo. Logična sankcija u tom slučaju je kazna, jer se smatra da dete može da utiče na svoje ponašanje, što je pogrešno.
Dijagnostifikovanje ADHD-a kod dece
Poremećaj pažnje kod dece dijagnostifikuje tim stručnjaka koji se sastoji od psihologa ili psihoterapeuta, pedijatra i psihijatra. Zbog toga što je se ADHD sindromi dovode u vezu sa raznim drugim poremećajima bitno je da se isključe sve druge mogućnosti. Poremećaj pažnje se trenutno dijagnostifikuje preko DSM-ovog IV–
Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje-IV i MKB-ove 10-deseta revizije Međunarodne klasifikacije bolesti. Po MKB-10 priručnik neophodno je da budu zadovoljena sva tri kriterijuma poremećaja pažnje, dok DSM-IV zahteva postojanje bar jednog simptoma. Ove priručnike koriste samo psiholozi i psihijatri, pa je neophodno prethodno testirati dete kako bi se poremećaj potvrdio.
Poremećaj pažnje se dijagnostifikuje tek onda kada je prisutno šest ili više simptoma u roku od 6 meseci. Sem toga, neophodno je da postoji dokaz o detetovoj poteškoći u školi, vrtiću ili u drugim ustanovama. Ponekad deficit pažnje se javlja zbog majčinog nesavesnog ponašanja u trudnoći, odnosno primeni psihoaktivnih supstanci (alkohol, droga) ili, ređe nepovoljnih psiholoških aspekata kao što je porodična dinamika.
Kako pomoći svom detetu koje ima ADHD?
- Informišite se o njegovom stanju
Ukoliko vaše dete ima poremećaj pažnje njemu bi značilo da se vi kao roditelj informišete o tome zašto je vaše dete hiperaktivno i da razumete ovu problematiku. Deca koja imaju ADHD sindrome najčešće ni sama ne razumeju u kakvom se stanju nalaze, pa je neophodno da vi kao staratelj prihvatite na sebe učenje o njegovom stanju, kao biste mogli da mu objasnite sve o tome.
- Posetite stručnjake
Neophodno je da dete blagovremeno dobije dijagnozu kako bi mu bila ukazana neophodna nega koja mu treba. Grešite ako mislite da je potiskinje problema najbolji način da izađete na kraj sa ovom situacijom. Na taj način ćete samo pogoršati stanje, jer je pravovremena terapija najbolji način lečenja deficita paćnje.
- Prilagodite se detetovom tempu
Ukoliko dete ne može da isprati sve infromacije koje ste želeli da ga naučite odvojite učenje u više faza i pravite pauze između. Objasnite detetu da će morati malo da se suzdrži na događajima koji su mu dosadni i da je dobro za njega da “vežba” strpljenje.
- Dajte detetu mogućnost da kreira svoje aktivnosti
Odvojite deo dana kada dete ima mogućnost da radi aktivnosti koje njemu odgovaraju i pustite ga da tada radi ono što njemu prija. Nakon toga možete da ga usmerite da spremite igračke sa kojim se igrao i da vežba socijalno ponašanje.
Terapija
Pri lečenju ADHD sindroma učinkovito se pokazala primena lekova i to onih iz grupe alfa2 agnosta i antidepresiva. Ovo je iz razloga jer je ovaj poremećaj visoko uzrokovan biohemijskim disbalansom u mozgu. Lekove ipak treba koristiti sa obrezom i samo ukoliko ih odobri psihijatar. U blažim slučajevima poremećaj pažnje se leči preko psihoterapije. Posebno učinkovite su se pokazale kognitivna i bihejvioralna terapija.
Važnos kognitivne terapije ogleda se u poboljšanju samopouzdanja kod deteta, smanjenju negativnih misli i poboljša svoju sposobnost rešavanja problema. Bijehvioralna terapija sa druge strane usmerava dete na socijalno ponašanje tako što kontroliše agresivnost i podstiče dete da bude produktivnije. Sem ove dve terapije, primenjuje se i trening cojalnih veština. Hiperaktivno dete često ima problem u odnosima sa drugima, pa tretiranje njegovog društvenog odnosa sa drugima može da pomogne i pri samoj terapiji ADHD sindroma.
Dosta bitan faktor pri lečenju poremećaja pažnje kod dece jeste pravilna ishrana, koja uključuje namirnice bogate vitaminima i mineralima, bez alergena. Takođe, pomaže i to da dete ima adekvatan ritam spavanja, koji obuhvata leganje u slično vreme svake noći i 8 sati sna. Na ovaj način isključuju se svi spoljni negativni efekti koji utiču negativno na dete.
Bitan deo lečenja poremećaja pažnje jeste informisanje i obučavanje roditelja pri vaspitanju deteta sa poremećajem pažnje. Sem ovoga, u nekim zemljama postoji mogućnost prilagođavanja nastavnog sadržaja hiperaktivnom detetu. Nastavnici i učitelji imaju ključnu ulogu u tretiranju ovog poremećaja tako što primeljuju strategije podsticanja učenika sa ADHD sindromom na učestvovanje i motivisanje stvarajući podržavajuće okruženje.
Prognoza
Zbog toga što ovaj poremećaj ometa normalno fukcionisanje, hiperaktivno dete može osetiti nemogućnost izlaženja na kraj sa zahtevima školskog sistema. Zbog ovoga, neki od dece sa ADHD sindromom će se odlučiti da napuste školovanje. Uz pravovremenu terapiju, do ovoga neće doći već će se problem uočiti i pre eskalacije.
Neka deca imaju ovaj poremećaj i u adolescenciji, pa i kasnije u odraslom dobu. Ovi simptomi mogu ukazivati i na neke druge poremećaje kao što je anksioznost, depresija ili niži koeficijent inteligencije. Međutim, kod velikog dela dece simptomi polako iščezavaju i nestaju do perioda adolescencije. Najvažnije je pravovremeno razumevanje šta je ADHD kako kod roditelja, tako i kod nastavnika i pružanje terapije detetu. Ovo značajno umanjuje simptome i negativne socijalne i individualne efekte koje poremećaj pažnje ima na dete.
