Mnogi roditelji u nekom trenutku primete istu stvar. Dete koje se kod kuće smeje i priča bez prestanka na igralištu se povuče u stranu, ili odustane od zadatka čim naiđe na prvu prepreku, ili pita da li je nešto uradilo dovoljno dobro iako je očigledno dalo sve od sebe. Lako je tada pomisliti da nešto nedostaje, da detetu fali one unutrašnje sigurnosti koju bi roditelj želeo da vidi.
Vredi znati da se samopouzdanje kod dece ne gradi jednim velikim razgovorom niti posebnom tehnikom. Ono nastaje postepeno, u sitnicama, kroz način na koji roditelj svakodnevno reaguje na detetov trud, njegove greške i njegova osećanja. U nastavku slede deset konkretnih, primenljivih saveta za roditelje, uz kratko objašnjenje zašto svaki od njih pomaže.
Šta je samopouzdanje, a šta samopoštovanje
Ova dva pojma često se koriste kao istoznačnice, a razlika između njih je korisna. Samopouzdanje kod dece je vera u sopstvene sposobnosti, uverenje deteta da može da uradi nešto konkretno, da nauči, pokuša i uspe. Samopoštovanje deteta je nešto dublje, to je vrednovanje sebe kao osobe, osećaj da vredi i da je voljeno nezavisno od toga da li je u nečemu uspelo ili pogrešilo. Zdrav razvoj samopouzdanja u velikoj meri počiva upravo na stabilnom samopoštovanju.
Ono što mnoge roditelje iznenadi jeste koliko se rano ovaj osećaj oblikuje. Istraživanja pokazuju da deca imaju merljiv i prilično stabilan osećaj samopoštovanja već oko pete godine, dakle pre polaska u školu. U jednoj studiji na više od dvesta petogodišnjaka pokazalo se da je samopoštovanje uspostavljeno veoma rano, a velika većina dece već je sebe povezivala sa pozitivnim pojmovima. To ne znači da je posle pete godine kasno, naprotiv, samopouzdanje se gradi i menja tokom celog odrastanja. Znači samo da svakodnevni ton porodičnog okruženja ostavlja trag ranije nego što se obično misli, i da taj rani uticaj može biti dugotrajan.
Dobar osećaj o sebi ujedno je i deo dobrog mentalnog zdravlja. Deci pomaže da lakše podnesu razočaranja i da se oporave kada nešto ne ide po planu, odnosno gradi njihovu otpornost. Okvir koji se pokazao kao topao i podsticajan jeste takozvano autoritativno roditeljstvo, spoj topline i razumnih očekivanja, gde dete oseća i podršku i jasne granice. Saveti koji slede u velikoj meri proizlaze iz tog okvira.
1. Pohvaljujte trud i proces, ne samo rezultat
Kako pohvaliti dete pitanje je koje muči mnoge roditelje, i odgovor je manje očigledan nego što izgleda. Kada se dete pohvali za osobinu, na primer za to što je pametno ili talentovano, ono uči da je vrednost vezana za nešto što ima ili nema. Kada prvi put ne uspe, lako zaključi da mu je te osobine ponestalo.
Zato je korisnije usmeriti pohvalu na ono što je dete zaista uradilo, na trud, upornost i način na koji je pristupilo zadatku. Istraživanja su više puta pokazala da deca pohvaljena za trud kasnije lakše podnose neuspeh i istrajnija su, dok pohvala usmerena na sposobnost može da ih obeshrabri kada naiđu na teškoću. U praksi to znači da rečenica poput „vidim koliko si se potrudio oko ovog crteža” pomaže više nego „baš si talentovan”. Prva usmerava dete na nešto na šta može da utiče, druga na nešto što doživljava kao dato.
2. Neka pohvala bude iskrena i umerena
Ponekad roditelji, u želji da ohrabre dete, preteruju sa pohvalama i svaku sitnicu proglašavaju izuzetnom. Namera je topla, ali efekat može biti suprotan. Naduvana pohvala može detetu da nametne osećaj da stalno mora da bude izvanredno, pa ono počne da izbegava sve u čemu nije sigurno da će zablistati.
Ovo je posebno osetljivo kod dece koja već sumnjaju u sebe. Kod njih preterana pohvala ne umiruje nesigurnost nego je pojačava, jer podiže lestvicu koju osećaju da moraju da dostignu. Iskrena, umerena i konkretna reakcija deluje toplije i sigurnije od velikih reči. Dovoljno je primetiti ono što je stvarno tu, bez pojačavanja i bez uveličavanja.
3. Tretirajte greške kao priliku za učenje
Način na koji roditelj reaguje kada dete pogreši oblikuje detetov odnos prema greškama uopšte. Ako je svaka greška povod za razočaranje ili prekor, dete uči da je greška nešto opasno, pa počinje da izbegava sve gde postoji rizik da ne uspe. Tako strah od greške vremenom postane veći od same greške.
Korisnije je grešku dočekati mirno, kao normalan deo učenja. Umesto isticanja onoga što nije uspelo, može se zajedno pogledati šta bi sledeći put moglo drugačije. Dete koje zna da greška nije katastrofa spremnije je da pokuša, da pita i da istraje. Upravo ta spremnost da se pokuša iznova temelj je zdravog samopouzdanja.
4. Ne budite prezaštitnički nastrojeni
Roditeljski poriv da se dete poštedi svake teškoće razumljiv je, ali kada postane pravilo, može detetu da uskrati važno iskustvo. Time što se dete čuva od svake frustracije, nehotice mu se oduzima prilika da nauči kako da se nosi sa izazovima. Otpornost se ne stiče u odsustvu teškoća, nego kroz njihovo savladavanje uz sigurnu podršku.
Ovde je važna jedna ograda. Ne biti prezaštitnički ne znači ostaviti dete samo pred svaki izazov niti od njega tražiti više nego što za svoj uzrast može. Reč je o ravnoteži. Podrška da, rešavanje umesto deteta ne. Dete koje sme da se muči, pogreši i pokuša ponovo, uz roditelja koji je tu, postepeno stiče osećaj da može da izađe na kraj sa onim što ga čeka.
5. Ne rešavajte svaki problem umesto deteta
Slično prethodnom savetu, ali usmereno na svakodnevne sitne prepreke. Kada dete naiđe na problem, prvi poriv roditelja često je da ga odmah reši. Brže je i za trenutak smiruje i dete i roditelja. Međutim, dete tako ostaje uskraćeno za osećaj da je samo nešto savladalo.
Umesto gotovog rešenja, često je dovoljno postaviti pitanje. „Šta misliš da bi tu moglo da pomogne?” ili „kako bi ti to probao?” vraća detetu osećaj kontrole i poručuje mu da roditelj veruje u njegovu sposobnost. Čak i kada rešenje nije savršeno, sam osećaj da je dete učestvovalo u njemu gradi sigurnost. Roditelj pritom ostaje tu, kao oslonac, ne kao onaj koji preuzima.
6. Dozvolite detetu da bira i poštujte izbor
Osećaj da imamo nekakav uticaj na sopstveni život važan je i za odrasle i za decu. Kroz male, svakodnevne izbore dete uči da njegovo mišljenje ima težinu. Ne mora da se radi o velikim odlukama. Dovoljno je da bira koju majicu će obući, koju priču žele da čuje pred spavanje ili kojom igrom počinje popodne.
Kada roditelj ponudi izbor u bezbednim granicama, a zatim ga i poštuje, dete dobija poruku da mu se veruje. Važno je da izbor bude stvaran, a ne prividan. Ako je odluka već doneta, bolje je to reći otvoreno nego praviti se da dete bira. Poštovan izbor, ma koliko mali, jača osećaj da dete može da utiče na ono što mu se dešava.
7. Prihvatite sva detetova osećanja
Deca ponekad osećaju bes, tugu, ljubomoru ili strah, i lako je u tim trenucima poželeti da se osećanje što pre umiri ili nestane. Poruke poput „nema razloga da se ljutiš” ili „to nije ništa strašno” imaju dobru nameru, ali detetu poručuju da nešto što oseća nije u redu. Vremenom to može da ga navede da se stidi sopstvenih osećanja.
Umesto zabrane, pomaže razumevanje. Kada dete čuje da je u redu što je ljuto ili tužno, i da roditelj to primećuje, ono lakše prihvati i samo sebe. Prihvatanje osećanja ne znači odobravanje svakog ponašanja, ta razlika je bitna. Osećanje sme da postoji, ali se u vezi sa ponašanjem i dalje postavljaju granice. O tome kako mirno dočekati snažne izlive besa kod dece pisali smo i posebno, jer se upravo tu ta ravnoteža najviše proverava.
8. Izbegavajte poređenja
Poređenje sa braćom, sestrama ili vršnjacima gotovo uvek deluje suprotno od željenog. Rečenice poput „pogledaj kako je tvoja sestra to lepo uradila” ili „drugi to već umeju” možda su zamišljene kao podsticaj, ali dete iz njih najčešće izvuče poruku da nije dovoljno dobro takvo kakvo jeste. Time se ruši upravo onaj osećaj sigurnosti koji se kod deteta gradi.
Korisnije je dete meriti u odnosu na njega samog. Napredak u poređenju sa onim što je juče umelo mnogo je smisleniji od poređenja sa drugom decom. Svako dete ima svoj ritam i svoje jake strane, a osećaj da je prihvaćeno takvo kakvo jeste temelj je zdravog samopoštovanja deteta.
9. Budite topao uzor i pazite na sopstveni odnos prema sebi
Deca uče posmatrajući, i mnogo pre nego što razumeju reči preuzimaju obrasce ponašanja od najbližih. Način na koji roditelj govori o sebi, kako reaguje na sopstvene greške i koliko strogo sudi sam sebi, dete tiho upija. Roditelj koji se stalno kritikuje nehotice pokazuje detetu da je oštar odnos prema sebi normalan.
Zato deo brige o detetovom samopouzdanju vodi i preko roditeljevog odnosa prema sebi. Kada roditelj svoju grešku dočeka blago, prizna je bez preterivanja i nastavi dalje, dete uči da se tako sme postupati i prema sebi. Ne radi se o glumljenju savršenstva, deci više koristi da vide da odrasli greše i da to podnose mirno, nego da veruju da greške ne postoje.
10. Stvorite toplo okruženje bezuslovnog prihvatanja
Ispod svih pojedinačnih saveta stoji jedno. Osećaj da je voljeno, prihvaćeno i vredno, nezavisno od uspeha i ponašanja u datom trenutku, temelj je na kome počiva celokupno detetovo samopouzdanje. Osećaj da ga neko voli i vrednuje jedan je od najvažnijih sastojaka zdravog odnosa deteta prema sebi.
To ne znači da sve prolazi. Dete može da čuje da neko ponašanje nije u redu, a da pritom i dalje oseća da je ono kao osoba i dalje voljeno. Ta razlika, između „ovo što si uradio nije u redu” i „ti nisi u redu”, možda je najvažnija od svih. Toplo okruženje u kome je prihvatanje sigurno, a granice jasne, ono je koje dete polako uči da veruje u sebe. O tome kako se postavljaju granice koje osnažuju dete, a ne sputavaju ga, može se pročitati i zasebno.
Znaci da detetu možda treba dodatna podrška
Većina dece kroz toplo, strpljivo roditeljstvo izgradi zdrav osećaj o sebi, uz uspone i padove koji su sasvim normalni. Ipak, vredi obratiti pažnju na neke znake koji se ponavljaju. Kod dece sa niskim samopouzdanjem ponekad se primeti uporno negativan govor o sebi („ništa ne umem”, „glup sam”), povlačenje iz društva, izbegavanje novih aktivnosti, potištenost ili teško podnošenje i najmanjih grešaka.
Pojava nekog od ovih ponašanja povremeno ne mora da znači ništa zabrinjavajuće, jer sva deca imaju lošije dane i faze. Znak da nešto zaslužuje više pažnje pre je u tome da se ovakva ponašanja često ponavljaju, traju duže vreme i počinju da otežavaju detetu svakodnevicu.
Kada potražiti stručnu pomoć
Kada gore navedeni znaci potraju, vremenom jačaju ili počnu da ometaju detetov svakodnevni život, njegova prijateljstva, odlazak u školu ili odvajanje od roditelja, može biti od pomoći razgovor sa stručnjakom. Isto važi i kada su izražena stidljivost ili nemir toliko snažni da dete pate ili se povlači iz onoga u čemu bi inače uživalo, o čemu više govori i tekst o socijalnoj anksioznosti.
Obraćanje psihologu, kliničkom psihologu ili psihoterapeutu ne znači da je sa detetom nešto ozbiljno pošlo naopako. To je pre prilika da dete i roditelji zajedno, uz stručnu podršku, bolje razumeju šta se dešava i pronađu način da se osećaj sigurnosti ojača. Traženje pomoći na vreme znak je brige, a ne neuspeha.
Zaključak
Samopouzdanje kod dece ne gradi se velikim gestovima nego malim, doslednim potezima topline i poverenja koji se ponavljaju iz dana u dan. Način na koji roditelj pohvali trud, dočeka grešku, poštuje izbor i prihvati osećanje deteta, sve to postepeno ulazi u sliku koju dete stvara o sebi.
Taj proces nije brz i nije uvek pravolinijski, imaće svoje uspone i padove kao i svako odrastanje. Ali je dostižan, i odvija se upravo kroz obično, svakodnevno roditeljstvo, u sitnicama koje se u trenutku čine nevažnima. Detetu koje zna da je voljeno i kada pogreši, i koje sme da pokuša ponovo, polako raste unutrašnja sigurnost koja ostaje sa njim i mnogo posle detinjstva.
