Zamislite devojčicu koja se u utorak uveče vraća s treninga. Odigrala je najbolju utakmicu sezone, ruke je peku od napora, a u autobusu razmišlja o tome kako će sutra tražiti da joj neko prenese rezultat. Sutradan otvori sportsku rubriku – i ne nađe ni jedan jedini red o svojoj disciplini. Ništa se strašno nije dogodilo. Samo je, još jednom, izostalo.
Nejednako vrednovanje ženskog sporta najčešće se objašnjava jednom rečenicom: “publika to jednostavno manje traži”. Zvuči logično, ali redosled je zapravo obrnut. Prvo izostane pažnja, pa onda izostane i publika. Žene u sportu godinama se suočavaju sa tim krugom, a o njemu se najčešće govori kroz budžete, propise i procente. Mnogo ređe se postavlja pitanje koje sportistkinja zaista nosi sa sobom: šta ta nevidljivost radi njenoj motivaciji, njenom samopouzdanju i, na duže staze, njenom mentalnom zdravlju. O tome je ovaj tekst.
Nevidljivost koja se meri: kako mediji oblikuju vrednost ženskog sporta
Osećaj da “nas niko ne gleda” nije utisak. On se može izraziti brojkama, i te brojke su neprijatno male.
Koliko prostora zapravo dobija ženski sport
U regionu je udeo ženskog sporta u praćenju na velikim televizijskim stanicama bio svega 3,76 odsto, da bi posle usmerene kampanje porastao na oko osam odsto. Rast je dvostruk, a i dalje govorimo o jednoj osmini prostora.
Slika nije mnogo drugačija ni u zemljama sa razvijenijim ženskim ligama. Tridesetogodišnje longitudinalno praćenje televizijskih sportskih vesti, objavljeno 2021. godine, pokazalo je da je 2019. ženskom sportu bilo posvećeno oko 5,1 odsto lokalnih sportskih vesti i 5,4 odsto vodeće sportske emisije. Čak 80 odsto emisija nije imalo nijedan minut ženskog sporta. Ni jedan.
Vredi zadržati se na tom podatku na trenutak. Ako neko tri decenije sistematski broji minute, a rezultat se jedva pomera, teško je i dalje tvrditi da je reč o slučajnosti ili o trenutnom nedostatku interesovanja.
Sadržaj izveštavanja menja poruku
Drugi sloj problema tiče se sadržaja izveštaja. Kada ženski sport i dobije prostor, tema često nije rezultat. Piše se o izgledu, o partneru, o tome kako sportistkinja usklađuje trening i porodicu. Muški kolega u istoj situaciji dobija analizu utakmice.
Sportistkinje koje su prošle vrhunske karijere na to ukazuju otvoreno: dostignuća im se umanjuju, a zarađuju manje za isti, ponekad i bolji rezultat. Kada se takav obrazac ponavlja godinama, on prestaje da bude pojedinačna nepravda i postaje poruka o tome šta se u sportu smatra vrednim.
Zašto je vidljivost psihološki važna
Vidljivost nije taština. Ona je jedan od načina na koje čovek dobija potvrdu da ono što radi ima smisao i vrednost za nekoga izvan sale.
Sport je za mnoge devojke prostor u kom prvi put osete kompetentnost – “ja ovo umem”. Kada trud ostane bez ikakvog spoljašnjeg odjeka, ta potvrda mora u celosti da dođe iznutra. Nekima to uspeva. Mnogima je teško, naročito u godinama kada se identitet tek gradi. Odsustvo priznanja ne mora nikoga da slomi, ali može učiniti da svaki korak bude skuplji nego što bi morao da bude.
Krug koji se sam hrani: manje pažnje, manje novca, veći pritisak
Medijski prostor i novac su povezani mnogo neposrednije nego što deluje. Sponzor ulaže tamo gde ga vide. Ako se ženska liga ne prikazuje, ona nije ni zanimljiva za ulaganje, a bez ulaganja ostaje mala i nezanimljiva medijima. Krug se zatvara sam od sebe.
Budžeti i sponzorstva
Regionalna iskustva pokazuju razmere. Ženskom sportu je u jednom gradskom sportskom budžetu pripalo tek dva do tri odsto sredstava, dok je muški sport za isti sportski rezultat dobijao i do pet puta više. Sportistkinja koja to zna svako jutro ide na trening svesna da radi isti posao za višestruko manje resurse – i, često, uz dodatni posao koji plaća opremu i putovanja.
Odlučivanje bez žena
Manje očigledan, ali možda i važniji sloj jesu mesta na kojima se donose odluke. U proseku su žene 2015. godine zauzimale oko 14 odsto najviših odlučivačkih pozicija u sportskim savezima država članica Evropske unije, uz veliki raspon među zemljama. Novije evropske procene pokazuju spor pomak naviše, ali daleko od ravnoteže.
U Srbiji je istraživanje predstavljeno 2019. godine ukazivalo na to da u deset najmasovnijih saveza žene imaju manje od četiri odsto udela u donošenju odluka. Podatak je star nekoliko godina i vredi ga čitati kao snimak jednog trenutka, a ne kao trajno stanje. Ipak, smer je jasan: žene su i dalje znatno slabije zastupljene i među trenerima i među sudijama, a to su upravo pozicije koje mlada sportistkinja vidi kao dokaz da u ovom svetu postoji mesto za nju i posle dvadeset pete.
Cena ćutanja
Postoji i deo koji se retko pominje. Kada zavisite od stipendije, od mesta u ekipi, od dobre volje jednog sponzora, javno govorenje o problemu nosi realan rizik. Mnoge sportistkinje ćute ne zato što im ne smeta, nego zato što računaju šta ih može koštati.
To ćutanje ima svoju psihološku cenu. Dugotrajno potiskivanje ljutnje i osećaj da nemate uticaj na sopstvenu situaciju mogu doprineti hroničnoj napetosti, razdražljivosti i osećaju bespomoćnosti. Nije reč o slabosti karaktera. Reč je o normalnoj reakciji na okolnosti u kojima je govor skup.
Šta nejednako vrednovanje radi samopouzdanju i motivaciji
Stereotip kao svakodnevni šum
Mlade sportistkinje gotovo uvek prvo nabroje komentare. Jedna atletičarka je to sažela ovako: “Ako se devojka bavi fudbalom, nešto s njom nije u redu, ako se bavi borilačkim sportovima, ako je jaka, zašto tako izgleda.”
Nijedna od tih rečenica sama po sebi ne izgleda strašno. Problem je u učestalosti. Kada se ponavljaju godinama, iz svlačionice, sa tribine, iz komentara na mrežama, one postaju pozadinski šum uz koji devojka odrasta – i lako se pretvore u unutrašnji glas koji se javlja pre nastupa.
Kada spoljašnja potvrda izostane
Psihološki, svako od nas gradi sliku o sebi delom iz sopstvenog iskustva, delom iz reakcije okoline. Ako okolina sistematski ćuti, deo tereta prelazi na unutrašnju procenu, a ona ume da bude nemilosrdna.
Zato se kod sportistkinja neretko sreće osećaj da moraju da dokažu dvostruko više da bi bile shvaćene ozbiljno. Taj osećaj može hraniti perfekcionizam – podizanje kriterijuma do tačke na kojoj nijedan rezultat nije dovoljan. Ako prepoznajete taj obrazac kod sebe ili kod svog deteta, može biti korisno razumeti misaone zamke koje pojačavaju anksioznost, jer se upravo one često pojave u vidu rečenica poput “ako nisam najbolja, ne vredim ništa”.
Zanimljivo je da pad motivacije često dolazi posle toga, a ne pre. Kada trud dugo ne donosi ni rezultat ni priznanje, telo i psiha traže izlaz. Odlaganje treninga tada nije lenjost – odlaganje je vrlo često upravljanje emocijama, a ne vremenom.
Telesna slika i pubertet
Adolescencija donosi dodatan pritisak. Telo se menja, a u sportu je telo istovremeno alat i predmet tuđih komentara. Devojka koja u istoj sezoni prolazi kroz promenu građe, kroz nove zahteve trenera i kroz komentare o izgledu nosi teret koji njeni vršnjaci uglavnom ne nose na isti način.
Ovde je važno reći nešto jasno: nesigurnost u sopstveno telo u pubertetu je uobičajena, i najčešće prolazi. Kada, međutim, počne da oblikuje ishranu, san i odnos prema treningu, zaslužuje pažnju odrasle osobe.
Šta pokazuju istraživanja o mentalnom zdravlju sportistkinja
Podaci o vrhunskom sportu su otrežnjujući, ali ih treba čitati oprezno. Pregledi istraživanja nalaze da otprilike svaki treći vrhunski sportista prijavljuje povišen nivo psihičkog distresa, dok su simptomi depresije i anksioznosti prisutni kod otprilike svakog petog, uz napomenu samih autora da se procene među studijama znatno razlikuju.
Više istraživanja upućuje i na to da sportistkinje prijavljuju simptome anksioznosti i depresije nešto češće nego sportisti, a kao mogući razlozi navode se finansijska nesigurnost, kraća i manje izvesna karijera i društveni pritisci.
Jedna ograda je ovde neophodna. Ti podaci opisuju grupe ljudi, ne pojedinca. Oni ne znače da će bilo koja sportistkinja razviti bilo koju teškoću, niti mogu bilo šta da predvide za konkretnu osobu. Njihova vrednost je u tome što pokazuju da pritisak u ženskom sportu nije izmišljen i da ga vredi shvatiti ozbiljno.
Zašto devojčice odustaju baš onda kada im sport najviše treba
Prelomni period
Oko četrnaeste godine devojčice napuštaju sport u većoj meri nego dečaci. Među razlozima se redovno navode troškovi, nejednake prilike, društveni pritisak i nedostatak podrške u okruženju. Jedan australijski pregled istraživanja iz 2025. godine beleži da od petnaeste godine naviše sport napušta oko 60 odsto devojčica, naspram oko 42 odsto pada kod dečaka, uz nisko samopouzdanje i telesnu sliku kao često pominjane činioce.
Te godine su istovremeno period u kom sport najviše koristi. Ispada, dakle, da devojke odlaze upravo onda kada bi im redovna fizička aktivnost najviše značila.
Šta se gubi odustajanjem
Redovno bavljenje sportom može doprineti stabilnijem raspoloženju, kvalitetnijem snu i osećaju kompetentnosti. Tu je i pripadanje – ekipa je za mnoge devojke jedna od retkih sredina u kojima se vrednuju po onome što urade, a ne po tome kako izgledaju.
Sport nije lek i ne treba ga tako predstavljati. Ali jeste jedan od zaštitnih činilaca za mentalno zdravlje u adolescenciji, i zato je cena masovnog odustajanja veća nego što se na prvi pogled čini.
Šta konkretno pomaže
Ono što pomaže obično nije veliko. Roditelj koji posle poraza pohvali trud, a ne samo rezultat, deluje snažnije nego što misli. Trener koji ne komentariše telo, nego tehniku, sklanja jedan ceo sloj pritiska. Klub u kom postoji bar jedna odrasla žena na trenerskoj ili upravljačkoj poziciji daje devojčici nešto što nijedan govor ne može – dokaz da tu ima budućnosti.
I još jedno, možda najvažnije: dozvola da se pauzira bez krivice. Pauza nije izdaja ekipe. Ponekad je upravo ona ono što čuva dugoročnu ljubav prema sportu.
Kada pritisak pređe u nešto više
Umor posle naporne sezone je očekivan. Prolazi uz nekoliko dana odmora, san se vrati u ritam, a želja za treningom se sama javi. To je zdrava slika.
Drugačije je kada iscrpljenost ne popušta ni posle odmora, kada se javlja stalna napetost, kada ono što je nekada donosilo zadovoljstvo prestane da ga donosi. Takva istrošenost može biti znak da je opterećenje – fizičko, emotivno ili oboje – prevazišlo kapacitet oporavka.
Kod devojčica roditelji najčešće previde tihe znake. Može biti vredno obratiti pažnju kada dete izbegava odlazak na trening koji je ranije jedva čekalo, kada govori o sebi izrazito oštro, kada se povlači iz društva, kada se primetno menja odnos prema hrani ili kada san postane kratak i isprekidan. Nijedan od tih znakova sam po sebi ne znači poremećaj. Svaki od njih je razlog za miran razgovor, bez ispitivanja i bez panike.
Kada potražiti stručnu pomoć
Postoje situacije u kojima podrška porodice i trenera nije dovoljna, i to je sasvim u redu priznati.
Vredi razmisliti o razgovoru sa stručnjakom kada teškoće traju nedeljama i ne popuštaju odmorom; kada su san, ishrana ili odnosi s bliskim ljudima ozbiljnije narušeni; kada se javlja trajan osećaj bezvrednosti ili beznadežnosti; kada strah pred nastupom počne da onemogućava nastup ili svakodnevni život. Ako se jave misli o samopovređivanju ili o tome da život nema smisla, pomoć treba potražiti bez odlaganja – to nije stanje koje se čeka da prođe samo.
Obraćanje stručnjaku nije znak slabosti niti “kraj karijere”. Sve češće je deo ozbiljne pripreme, isto kao fizioterapija. Ako niste sigurni kome se tačno obratiti – psihologu, psihoterapeutu ili psihijatru, prvi korak može biti razgovor sa kliničkim psihologom ili psihijatrom, koji će vas uputiti dalje. U sportskom kontekstu dragocen je i sportski psiholog, koji razume specifičan ritam sezone, pritisak takmičenja i odnose u ekipi.
Imajte strpljenja sa sobom. Promene u ovoj oblasti retko dolaze preko noći.
Zaključak
Vratimo se devojčici iz uvoda, onoj koja traži svoj red u rubrici i ne nalazi ga. Ono što joj se dogodilo nije lična nepravda jednog urednika, nego ishod dugog niza odluka o tome čemu se daje prostor, novac i poverenje. I baš zato promena nije nemoguća – odluke se mogu donositi drugačije.
Žene u sportu danas imaju više vidljivosti nego pre deset godina, a svaki procenat više nije kozmetika: on je poruka jednoj generaciji devojčica da ono što rade vredi. Jedna mlada sportistkinja je taj unutrašnji put opisala rečima da je naučila da je, ako je sama zadovoljna sobom, ne zanima šta neko kaže – ali da je put do toga težak. Upravo zato taj put ne bi trebalo da prelazi sama.
Nejednako vrednovanje nije presuda o vrednosti onoga što radite. Napredak jeste spor i nije linearan, ali je stvaran – i u medijima i u institucijama i u svlačionicama. A vaše samopouzdanje, i samopouzdanje vaše ćerke, ne meri se brojem minuta u sportskoj emisiji.
Česta pitanja
Zašto se ženski sport i dalje manje prati nego muški?
Najčešće objašnjenje je manje interesovanje publike, ali podaci govore drugačije. Kada ženski sport dobije stalan termin i ozbiljnu produkciju, gledanost raste. Praćenje je pre svega posledica uredničkih i poslovnih odluka – koliko se prostora, novca i najave uloži – a tek onda navika publike.
Kako da podržim ćerku koja razmišlja da napusti sport?
Počnite pitanjem, ne ubeđivanjem. Pokušajte da razumete da li je reč o umoru, o odnosima u ekipi, o komentarima na račun izgleda ili o preopterećenosti školom. Hvalite trud i napredak, a ne samo rezultat, i jasno joj recite da pauza bez krivice postoji kao opcija. Odluka koja se donese bez pritiska mnogo češće bude dobra.
Da li je normalno da se osećam krivo zbog želje da napravim pauzu?
Da, taj osećaj je vrlo čest, naročito kod sportistkinja koje su navikle da se dokazuju. Krivica obično ne govori o vašoj posvećenosti, nego o visokim kriterijumima koje ste postavili. Ako se ne povlači i počne da utiče na san i raspoloženje, razgovor sa psihologom može pomoći da razdvojite umor od odustajanja.
