Sedite za večerom i primećujete da dete ponovo snažno trepće. Ili već nekoliko nedelja pročišćava grlo, možda otkako je krenulo u vrtić ili školu. Nekoliko puta ste ga zamolili da prestane, a tik je posle toga postao još izraženiji.
Ako se prepoznajete u ovoj sceni, vaša zabrinutost je sasvim razumljiva. Dobro je znati da su tikovi kod dece česti, javljaju se kod čak jednog od petoro dece u nekom periodu odrastanja, i da su najčešće prolazni. U nastavku ćete pronaći šta su tikovi, zašto se javljaju, kako detetu možete pomoći i kada je dobro obratiti se stručnjaku.
Šta su tikovi kod dece
Tikovi su iznenadni pokreti ili zvuci koji se ponavljaju, a nemaju pravilan ritam. Dete ih ne izvodi namerno, iako spolja ponekad tako izgleda. Mogu trajati delić sekunde i proći gotovo neprimećeno, ili biti dovoljno upadljivi da ih primete i drugi.
Motorički i vokalni tikovi
Motorički tikovi su pokreti tela. Najčešće se javljaju na licu i oko glave, pa tako dete može treptati, mrštiti se, praviti grimase, trzati glavom ili sleganjem ramena.
Vokalni tikovi su zvuci koje dete proizvodi glasom ili nosem. To može biti šmrktanje, kašljucanje, pročišćavanje grla, frktanje ili tiho mumlanje. Roditelji ih često prvo pripisuju prehladi ili alergiji.
Jednostavni i složeni tikovi
Jednostavni tikovi uključuju samo nekoliko delova tela ili jedan kratak zvuk, na primer treptanje ili šmrktanje. Složeni tikovi obuhvataju više delova tela odjednom i mogu imati određeni obrazac, recimo niz pokreta koji se uvek ponavlja istim redom, poskakivanje ili ponavljanje reči.
Osećaj pred tik, zašto dete ne može samo da prestane
Mnoga deca, naročito starija, opisuju neprijatan osećaj koji se javlja neposredno pre tika. To može biti peckanje, napetost ili potreba da se pokret „odradi” do kraja. Slično je onome što osećate pred kijanje. Kijanje možete odložiti na trenutak, ali potreba ne nestaje dok se ne oslobodi.
Zato dete tik može da zadrži samo kratko, i to uz napor. Napetost se u međuvremenu gomila, pa se tikovi često pojačaju kada dete dođe kući posle škole, gde konačno može da se opusti. Tik zato nije navika, nestašluk niti način da se privuče pažnja.
Simptomi tikova kod dece – kako ih prepoznati
Simptomi tikova kod dece imaju nekoliko prepoznatljivih osobina. Tikovi dolaze i odlaze, a mogu i da menjaju oblik. Dete koje je mesecima treptalo može prestati, pa posle nekog vremena početi da šmrkće ili sleže ramenima.
Tikovi se obično pojačavaju kada je dete pod stresom, uzbuđeno, uznemireno ili umorno. Primetno su jači i kada neko o njima govori ili im posvećuje pažnju. Nasuprot tome, mogu se smanjiti dok je dete mirno i zaokupljeno nečim, na primer crtanjem, slaganjem kockica ili sviranjem.
Kada je reč o uzrastu, tikovi se najčešće prvi put primete oko pete ili šeste godine. Uglavnom su najizraženiji u ranim školskim godinama, otprilike između osme i dvanaeste, a kod velikog broja dece se u adolescenciji primetno smanjuju ili potpuno nestaju. Češće se javljaju kod dečaka nego kod devojčica.
Mnoga deca svoje tikove i ne primećuju, posebno kada su mlađa. Druga ih primećuju i stide se, naročito ako ih je neko zbog njih zadirkivao.
Uzroci tikova kod dece
Tačan uzrok tikova još uvek nije poznat. Ono što se zna jeste da u njihovom nastanku zajedno učestvuju biološka sklonost i okolnosti u kojima dete živi.
Biološka predispozicija i nasleđe
Tikovi se često javljaju u istim porodicama, što ukazuje na nasledni udeo. Za ispoljavanje tika ipak je najčešće potrebno sadejstvo te urođene sklonosti i nekih faktora iz okoline.
Stres i velike promene – polazak u vrtić ili školu
Tikovi se često prvi put pojave ili pojačaju upravo u periodu polaska u vrtić ili školu. Smatra se da je to povezano sa školskim stresom, odnosno sa novim obavezama i uklapanjem u vršnjačku grupu. Slično mogu delovati i rođenje brata ili sestre, selidba, napetost u porodici ili razvod.
Važno je razumeti da ovakve promene tikove mogu pokrenuti ili pojačati, ali ih same po sebi ne izazivaju. Prolazni tikovi se obično pojačavaju tokom nekog sukoba ili napetog perioda, a skloni su i tome da se posle mirnijih nedelja ponovo vrate. Ako primećujete da dete u ovom periodu ima i druge brige, mogu vam biti korisni i saveti o tome kako se prepoznaju i ublažavaju strahovi kod dece.
Šta tikovi nisu
Tikovi nisu posledica greške u vaspitanju i dete ih ne bira. Mnogi roditelji osećaju krivicu i pitaju se šta su propustili. Ta osećanja su normalna, ali za njih nema osnova, jer tik ne nastaje zato što je neko bio previše strog ili previše popustljiv.
Prolazni tik, hronični tik ili Turetov sindrom – u čemu je razlika
Stručnjaci tikove razlikuju prema tome koliko dugo traju i koje se vrste tikova javljaju. Pojednostavljeno, razlike izgledaju ovako.
- Prolazni tikovi traju kraće od godinu dana. Mogu biti motorički, vokalni ili oba. Ovo je najčešći oblik kod dece.
- Hronični (trajni) tikovi traju godinu dana ili duže, ali su prisutni samo motorički ili samo vokalni tikovi, ne obe vrste.
- Turetov sindrom podrazumeva najmanje dva motorička i barem jedan vokalni tik, koji traju duže od godinu dana i počinju pre osamnaeste godine.
Ove kriterijume detaljno opisuju i smernice za dijagnostiku tikova, ali je važno naglasiti da procenu uvek daje stručnjak koji je dete pregledao. Opis koji prepoznajete u tekstu nije dijagnoza, već polazna tačka za razgovor sa lekarom.
Da li tikovi kod dece prolaze sami od sebe?
Kod većine dece, da. Tikovi su često blagi i ne zahtevaju poseban tretman, pa prolaze spontano ili se vremenom znatno ublaže. I kada traju duže, kod mnoge dece slabe tokom adolescencije.
Turetov sindrom nije isto što i psovanje
Turetov sindrom se u javnosti često povezuje sa nekontrolisanim izgovaranjem psovki. Zapravo, to se javlja kod tek oko jedne od deset osoba sa ovim sindromom i nije uslov za postavljanje dijagnoze. Takođe, nije svaki tik znak Turetovog sindroma.
Tikovi se ponekad javljaju zajedno sa anksioznošću, teškoćama sa pažnjom ili upornim navikama i opsesivnim mislima. Te teškoće dete ponekad opterećuju i više od samih tikova. Ako primećujete nešto slično, dobro je da to pomenete stručnjaku.
Kako pomoći detetu sa tikovima
Roditelji često dobijaju suprotne savete. Jedni kažu da tik treba potpuno ignorisati, drugi da se o njemu mora razgovarati. Oba saveta mogu se pomiriti tako što ćete ignorisati tik, ali ne i dete.
Ne opominjite, ne kažnjavajte i ne komentarišite tik
Deci ne treba braniti ispoljavanje tikova, niti ih zbog toga kažnjavati ili opominjati. Kada detetu kažete da prestane, ono pokušava da zadrži tik, napetost raste, a dete oseća frustraciju i stid. Tik posle toga često postaje izraženiji.
Umesto toga, ponašajte se kao da se ništa posebno ne dešava. Detetu je tada lakše da se opusti, a opušteno dete obično ima i manje tikova.
Smanjite stres i umor
Tikovi su uglavnom jači kada je dete umorno ili napeto, pa pomaže sve što donosi predvidljivost i mir. To uključuje redovan san i odlazak na spavanje u isto vreme, jutra bez žurbe i dovoljno vremena za slobodnu igru i kretanje. Kod blažih tikova mogu pomoći i jednostavne tehnike opuštanja, poput mirnog, sporog disanja pre spavanja.
Imajte strpljenja. Promene u svakodnevici ne deluju preko noći, ali vremenom mogu primetno smanjiti učestalost tikova.
Razgovarajte sa detetom bez drame
Ako dete primećuje svoje tikove ili ga neko pita za njih, kratko i smireno objašnjenje može mnogo da znači. Možete mu reći da se nekim telima dešavaju pokreti ili zvuci koje ne biraju, da to nije ničija krivica i da to mnogo dece ima. Uzrastu prilagođen razgovor smanjuje stid i jača samopouzdanje deteta, naročito ako je već bilo zadirkivanja.
Uključite vrtić ili školu
Tikove je dobro objasniti svima koji su u svakodnevnom kontaktu sa detetom, od bake i deke do vaspitača i učitelja. Saradnja porodice i škole najviše pomaže kada se dogovori odvijaju kroz konkretne i jasne smernice. Na primer, da se dete ne opominje pred razredom, da može nakratko izaći ako mu je potrebno i da se zadirkivanje odmah zaustavi.
Pobrinite se i za svoj mir
Vaša briga je opravdana, ali deca brzo osete napetost odraslih. Kada ste vi smireni, i detetu je lakše da se smiri. Dišite duboko, podsetite se da je većina tikova prolazna i dozvolite sebi da potražite podršku ako vam je teško.
Kako se tikovi leče – savremene mogućnosti
Često lečenje nije potrebno. Ako tikovi ne smetaju detetu u svakodnevnom životu, prvi korak je da porodica, a po potrebi i škola, dobije jasne informacije o tome šta su tikovi, uz praćenje kako se menjaju.
Kada tikovi dete ometaju, bole ga ili ga opterećuju, stručne smernice kao prvi izbor preporučuju bihejvioralnu terapiju tikova. Dete u njoj, uz podršku terapeuta i roditelja, uči da prepozna osećaj koji najavljuje tik. Zatim uvežbava drugačiji, neupadljiv pokret koji ne može da se izvede istovremeno sa tikom, pa tik postepeno slabi. Deo terapije su i tehnike opuštanja i promene u situacijama koje tikove pojačavaju.
Ovaj pristup se pokazao delotvornijim od samog podržavajućeg razgovora, o čemu više možete pročitati u pregledu mogućnosti lečenja tikova. U ređim, izraženijim slučajevima lekar može razmotriti i lekove. Tu odluku uvek donosi lekar, nakon pažljive procene.
Kada potražiti stručnu pomoć
Obraćanje stručnjaku ne znači da ste kao roditelj nešto propustili, već da brinete o detetu. Kod mnoge dece biće dovoljan jedan razgovor i umirujuće objašnjenje, a kod neke će to biti početak korisne podrške.
Kada se obratiti stručnjaku zbog tikova
Dobro je potražiti savet ako primećujete neke od sledećih znakova.
- Tikovi postaju sve češći ili jači, ili traju mesecima bez poboljšanja.
- Izazivaju bol ili povredu, ili dete povređuje sebe ili druge.
- Ometaju školu, san, druženje ili igru.
- Dete je zadirkivano, povlači se ili izbegava vrtić ili školu.
- Primećujete znake anksioznosti, tuge, ljutnje ili teškoća sa pažnjom.
- Istovremeno se javljaju i motorički i vokalni tikovi.
Postoji i jedan znak koji se lako zanemari. Ako je vaša zabrinutost velika, iako dete ne pokazuje da ga tik ikako ometa, i tada je u redu potražiti pomoć.
Kome se obratiti
Prvi korak je najčešće razgovor sa pedijatrom, koji će dete pregledati i, ako proceni da je potrebno, uputiti vas dalje.
Dečji neurolog procenjuje vrstu tikova i isključuje druge moguće uzroke pokreta. Njegova procena je posebno važna kada su tikovi izraženi ili kada se javljaju obe vrste tikova.
Dečji psiholog ili psihoterapeut može sprovoditi bihejvioralnu terapiju tikova i pomoći detetu i porodici oko stresa, stida ili zadirkivanja.
Dečji psihijatar se uključuje kada se uz tikove javljaju i anksioznost, teškoće sa pažnjom ili opsesivne misli, kao i kada je potrebno razmotriti lekove.
Sasvim je uobičajeno konsultovati psihijatra, kliničkog psihologa ili specijalizovani psihoterapeutski centar. Ako niste sigurni ko je pravi izbor, može vam pomoći tekst o tome kakva je razlika između psihologa, psihijatra i psihoterapeuta.
Zaključak
Tikovi kod dece su najčešće prolazni deo odrastanja. Javljaju se iz kombinacije urođene sklonosti i životnih okolnosti, pojačavaju se pod stresom i umorom, a smiruju se kada se dete oseća sigurno i prihvaćeno. Najviše pomaže kada se roditelji ne bore protiv tika, već smanjuju pritisak oko deteta.
Kada je podrška potrebna, postoje proverene i delotvorne mogućnosti, a obraćanje stručnjaku je deo iste brige. Put nije uvek brz ni pravolinijski, ali je dobro poznat i kod većine dece ima dobar ishod. Treptanje za večerom tada postaje samo jedan od mnogih detalja odrastanja koji se vremenom smiri.
