Veče je, priča za laku noć je pročitana i upravo gasite svetlo. Tada se iz kreveta začuje tihi glas koji kaže da u ormaru ima nešto. U tom trenutku možete osetiti nežnost, brigu, a možda i umor posle dugog dana, i sve je to sasvim razumljivo.
Strahovi kod dece su očekivan deo odrastanja. Velika većina dece tokom detinjstva ima bar jedan izraženiji strah, a kod većine on vremenom postepeno slabi. Strahovi u detinjstvu imaju svoj redosled i svoje vreme, pa je mnogo lakše ostati smiren kada znate šta je uobičajeno za uzrast vašeg deteta.
U nastavku je pregled najčešćih dečjih strahova, od prvih meseci života do ranog puberteta, uz nekoliko blagih i praktičnih načina da detetu budete podrška.
Zašto se deca plaše – dečji strahovi i razvoj
Strah je prirodna emocija čija je osnovna uloga zaštita. On upozorava na opasnost i pomaže čoveku da bude oprezan. Kod dece se strah menja zajedno sa njihovim razumevanjem sveta, jer dete sve više primećuje i shvata, ali još uvek ne može uvek da proceni šta je zaista opasno, a šta nije.
U predškolskom uzrastu mašta je veoma živa. Deca od treće do šeste godine još ne razlikuju pouzdano maštu od stvarnosti, pa senka na zidu ili šum iza vrata lako dobiju oblik nečeg strašnog.
Deca uče i posmatrajući odrasle oko sebe. Kada dete vidi da se roditelj uznemiri pred psom ili grmljavinom, može zaključiti da tu zaista postoji opasnost. Na isti način deluje i smirenost odraslih, koju dete takođe preuzima. Istraživanja pokazuju da se mnogi strahovi pre uče nego što su urođeni.
Na dečje strahove mogu uticati i porodične okolnosti, na primer prezaštitnički stav ili veoma visoka očekivanja od deteta. Ovakvo zapažanje ne služi tome da se roditelji osećaju krivim, već da im pomogne da bolje razumeju dete. Svaki strah sa liste koja sledi ima svoj tipičan uzrast, a uz njega i svoj način da se kroz njega prođe.
1. Strah od glasnih zvukova i iznenadnih pokreta
Ovo je jedan od prvih strahova koji se javljaju. Novorođenčad se trgnu na glasne i iznenadne zvuke, jaku svetlost ili osećaj gubitka podloge, na primer kada ih spustite malo prebrzo. Kasnije se kod male dece ovaj strah može vezati za usisivač, grmljavinu, fen ili vatromet.
Pomaže da dete u takvim trenucima držite blizu sebe i da mu se obraćate tihim, mirnim glasom. Bučne aparate možete uvoditi postepeno, tako što ih dete prvo posmatra iz vašeg naručja dok su isključeni, a zatim ih zajedno uključite na kratko. Kod većine dece ovaj strah slabi kako se zvuci i pokreti oko njih pokazuju kao bezbedni.
2. Strah od nepoznatih osoba
Tokom prve godine života mnoge bebe počinju da plaču kada ih uzme neko koga ne poznaju, čak i baka ili tetka koje ređe viđaju. Ovakva reakcija obično je znak zdrave privrženosti, jer beba sada jasno razlikuje svoje bliske ljude od ostalih.
Detetu je lakše kada ga ne terate da grli ili ljubi rođake. Dajte mu vremena da iz vašeg naručja posmatra novu osobu i da se svojim tempom opusti. Rođacima možete ljubazno objasniti da će beba prići kada bude spremna i da to nije odbijanje.
3. Strah od odvajanja od roditelja
Separaciona anksioznost je veoma česta otprilike od šestog meseca do treće godine. Dete može da plače pri polasku u vrtić, da se drži za vas ili da protestuje čak i kada izađete u drugu sobu. Za roditelje ovo razdoblje ume da bude iscrpljujuće, naročito ujutru, kada se žuri na posao.
Pomaže kratko, toplo i uvek isto pozdravljanje, na primer zagrljaj, rečenica koju dete prepoznaje i jasan odlazak. Preporučuje se da ne odlazite krišom dok je dete zauzeto igrom. Takav odlazak može delovati lakše u tom trenutku, ali dete posle ne zna kada roditelj može nestati, pa se može još više držati za vas.
Predvidivost gradi poverenje. Detetu je lakše kada mu kažete kada ćete se vratiti, rečima koje razume, na primer „posle užine” ili „posle spavanja”. Kada obećanje ispunite, dete svaki put iznova uči da odlazak nije zauvek.
4. Strah od mraka kod dece
Strah od mraka kod dece najčešće se javlja u predškolskom uzrastu i spada među najčešće strahove ranog detinjstva. U mraku mašta lako popunjava ono što se ne vidi, pa senke, šumovi i obrisi stvari u sobi dobijaju neobične oblike. Kod mnoge dece ovaj strah postepeno slabi, a kod neke se zadrži i u ranom školskom uzrastu, što je takođe uobičajeno.
Važno je da dete oseti da ga razumete. Ako mu kažete da nema čega da se plaši, ono to može doživeti kao znak da ga ne slušate. Mnogo više pomaže da mirno imenujete osećanje, priznate da je mrak ponekad neprijatan i kažete da ste tu.
Kako prevazići strah od mraka
Strah od mraka se retko povlači preko noći, ali nekoliko malih navika može večeri učiniti mirnijim.
- Mirna i predvidiva rutina pred spavanje. Kupanje, pidžama, priča i isti redosled svake večeri pomažu detetu da se oseća sigurno.
- Prigušeno noćno svetlo. Mala, topla lampa je sasvim u redu. Možete zajedno pogledati šta pravi senke u sobi, pa obris na zidu postane samo jakna na stolici.
- Predmet koji teši. Igračka ili jastučić koji dete samo izabere može mu pružiti osećaj društva.
- Mali koraci. Ako vam to odgovara, svetlo možete prigušivati postepeno, iz nedelje u nedelju, uz obećanje da ste u blizini i da ćete svratiti da proverite kako je dete.
Neka deca brže prihvate ove promene, a neka sporije. Oba toka su sasvim normalna.
5. Strah od čudovišta kod dece
Duhovi, veštice i čudovište ispod kreveta obično se pojavljuju između treće i šeste godine, u periodu kada je dečja mašta najbogatija. Strahovi od zamišljenih bića i situacija mogu se javiti i ranije, već oko druge ili treće godine. Strah od čudovišta kod dece zato najčešće nije znak da nešto nije u redu, već odraz uzrasta u kom se stvarnost i mašta još prepliću.
Detetov osećaj vredi shvatiti ozbiljno, a da pritom ne potvrđujete da čudovište postoji. Mogu pomoći bajke u kojima se junak suoči sa strahom, crtanje čudovišta koje dete zatim samo „smanji” ili mu docrta smešan šešir, kao i manje uznemirujućih sadržaja pred spavanje.
Mnogim roditeljima se desi da u trenutku umora pomenu babarogu ili policiju kako bi dete poslušalo. To je razumljivo i dešava se i najbrižnijim roditeljima. Ipak, preporučuje se da se takve pretnje izbegavaju, jer ih dete ovog uzrasta može shvatiti doslovno, pa mu svet postane manje siguran.
Šta je sa proveravanjem ormara? Mišljenja stručnjaka se ovde razlikuju. Nekoj deci pomaže kratak, smiren ritual, dok drugi savetuju da se ne potvrđuje kako je pretraga uopšte potrebna. Možete izabrati ono što smiruje baš vaše dete, uz uslov da ostanete opušteni i da ritual ne postaje sve duži iz večeri u veče.
6. Noćne more i noćni strahovi kod dece
Noćne more i noćni strahovi kod dece najčešće se javljaju između treće i osme godine. Iako zvuče slično, razlikuju se. Noćna mora je ružan san iz kog se dete probudi uplašeno i obično se seća šta je sanjalo. Tokom noćnog straha dete može vrištati ili sedeti u krevetu otvorenih očiju, ali i dalje spava i najčešće se ujutru ničega ne seća.
Posle noćne more pomaže da dete zagrlite, umirite i ostanete uz njega dok ponovo ne zaspi. Kod noćnog straha savet je drugačiji. Ostanite mirni, pazite da se dete ne povredi i ne pokušavajte da ga probudite, jer se tada može još više uznemiriti.
Više o tome kako da ih prepoznate i kako da reagujete možete pročitati u tekstu o noćnim morama kod dece i razlici u odnosu na noćne strahove.
7. Strah od životinja i insekata
Veliki psi, zmije, pčele i pauci česti su uzroci straha u predškolskom uzrastu. Ovakav strah može nastati posle neprijatnog iskustva, na primer kada pas iznenada zalaje, ali i posmatranjem odraslih. Dete pažljivo prati kako roditelj reaguje kada se u sobi pojavi pauk.
Strah od životinja najlakše se smanjuje korak po korak. Možete početi sa slikovnicama i crtanim filmovima, zatim posmatrati mirnog psa iz daljine, a tek kasnije, ako dete želi, prići bliže. Kontakt ne treba forsirati, a svaki mali korak vredi pohvaliti, čak i kada dete samo ostane mirno dok pas prolazi drugom stranom ulice.
8. Strah od lekara i injekcija
Strah od lekara takođe je čest u predškolskom uzrastu. Nepoznat prostor, beli mantil i sećanje na vakcinu mogu detetu ostati kao nešto neprijatno.
Pomaže kratko i iskreno objašnjenje pre pregleda, na primer „biće kratko, malo će peckati, a onda idemo kući”. Bolje je ne obećavati da neće boleti ako će boleti, jer dete tada sledeći put teže veruje. Igra sa dečjim lekarskim setom kod kuće, omiljena igračka u ruci i vaše prisustvo tokom pregleda mogu posetu učiniti znatno lakšom.
9. Strah od smrti, bolesti i povrede
Negde od treće do pete godine deca počinju da shvataju da gubitak postoji i da ljudi i životinje mogu da umru. Tada se mogu javiti pitanja o smrti, kao i strah od požara, nesreća ili prirodnih pojava poput oluje. Između osme i jedanaeste godine češći postaje strah od bolesti, a oko jedanaeste do trinaeste godine može se javiti i strah od teške bolesti.
Ovakva pitanja često zateknu roditelje. Pomaže da odgovarate iskreno, jednostavnim rečima prilagođenim uzrastu i bez previše detalja. Deci ovog uzrasta obično ne prija da prate vesti o nesrećama, a umiruje ih saznanje da odrasli brinu o njihovoj bezbednosti i da postoji plan za neprijatne situacije.
Ako je dete nedavno izgubilo nekog bliskog, korisno može biti da pročitate i kako detetu objasniti smrt bliske osobe na način koji neće pojačati strah.
10. Školski i socijalni strahovi
U školskom uzrastu strahovi postaju konkretniji. Između šeste i osme godine deca se mogu plašiti samoće i škole, kasnije neuspeha i grešaka, a u ranoj adolescenciji i sopstvenog izgleda. U ovom periodu je čest i strah da će ih drugi ismejati ili da neće imati društvo.
Pomaže kada pohvaljujete trud više nego rezultat i kada o greškama razgovarate kao o delu učenja. U socijalnim situacijama dete može napredovati malim koracima, na primer da prvo pozove jednog druga kući, a tek kasnije ode na veći rođendan. Pošto samopouzdanje i školski strahovi često idu zajedno, korisne ideje možete pronaći i u tekstu o razvoju samopouzdanja kod dece.
Kako pomoći detetu koje se plaši – osnovni principi
Iako je svaki strah drugačiji, nekoliko principa pomaže gotovo uvek.
- Saslušajte i imenujte osećanje. Ismevanje ili umanjivanje obično pojačava strah, a pažljivo slušanje ga smanjuje.
- Ostanite smireni. Dete posmatra vašu reakciju i iz nje zaključuje koliko je situacija opasna.
- Negujte rutinu. Deca svih uzrasta se osećaju sigurnije kada znaju šta sledi.
- Birajte male hrabre korake. Potpuno izbegavanje može učvrstiti strah, a forsiranje ga može pojačati, dok postepeno približavanje obično daje najbolje rezultate.
- Pokažite jednostavne načine smirivanja. Tri duboka, spora udaha mogu pomoći detetu da se umiri kada se uplaši.
Nijedan roditelj nije uvek strpljiv. Desi se da se povisi ton, da se strah odbaci rečenicom izgovorenom u žurbi ili da se pred spavanje izgubi strpljenje. Takvi trenuci ne poništavaju sve dobro što ste već uradili. Važno je vratiti se toplini, a dete iz toga uči i da se bliski odnosi mogu popraviti.
Razvojni strah ili dečije fobije – kako napraviti razliku
Većina dečjih strahova je prolazna i odgovara uzrastu. Nije svaki strah problem i nije svakom strahu potrebna stručna pomoć. Ipak, kod manjeg broja dece strah može prerasti u fobiju ili širu anksioznost.
O specifičnoj fobiji se obično govori kada strah traje duže, najčešće šest meseci ili više, kada je nesrazmeran stvarnoj opasnosti i kada ometa svakodnevni život. Kod dece se tada mogu primetiti neki od sledećih znakova.
- strah traje mesecima i ne slabi
- dete izbegava obične situacije, na primer park, posetu ili kupatilo
- strah remeti san, boravak u vrtiću ili školi, ili druženje
- javljaju se plač, ukočenost, izraziti napadi besa ili snažno držanje za roditelja
Ovi znaci ne služe za postavljanje dijagnoze. Oni mogu biti signal da vredi porazgovarati sa stručnjakom, jer samo stručnjak može da proceni da li je reč o razvojnom strahu ili o nečemu što zahteva dodatnu podršku.
Kada potražiti stručnu pomoć
Obraćanje stručnjaku ne znači da ste kao roditelj nešto propustili, već da brinete o detetu. Opšta preporuka je da se pomoć potraži kada je strah jak, pojačava se ili ometa svakodnevni život deteta. Razgovor može biti koristan ako primećujete sledeće.
- strahovi su izraženi, česti, ima ih više istovremeno ili traju duže
- strah se pojačava umesto da slabi
- strah remeti san, ishranu, vrtić ili školu, igru ili prijateljstva
- noćni strahovi su počeli posle pete godine ili traju i posle dvanaeste
- strah se javio naglo, posle nekog zastrašujućeg događaja
- osećate se iscrpljeno i ne znate kako dalje
Prvi korak često može biti razgovor sa pedijatrom, koji poznaje dete i može vas uputiti dalje. Dečji ili klinički psiholog može proceniti prirodu straha i predložiti način rada sa detetom i porodicom.
Psihoterapeut radi sa detetom kroz razgovor, igru i postepene korake, uz aktivno učešće roditelja. Ako je potrebna i medicinska procena, uključuje se dečji psihijatar. Ako niste sigurni kome da se obratite, može vam pomoći tekst o tome ko je psiholog, ko psihijatar, a ko psihoterapeut.
Dečji strahovi se uz stručnu pomoć obično dobro leče. Rad je najčešće postepen, a roditelji u njemu imaju važnu ulogu. Problem ne treba odlagati za kasnije, jer je detetu lakše kada podršku dobije na vreme.
Zaključak
Strahovi kod dece su uglavnom znak da dete raste i počinje da razume svet oko sebe. Čudovište ispod kreveta, mrak u sobi ili strah od prvog dana škole imaju svoje vreme, a uz smirenu i prisutnu odraslu osobu najčešće postepeno slabe. Taj put nije uvek brz i ne ide pravolinijski, ali je realan.
Sledeći put kada se iz kreveta začuje tihi glas da u ormaru ima nešto, možda će vam biti lakše kada znate da je i taj trenutak deo odrastanja. Vaše strpljenje, zagrljaj i mirna reč tada su detetu velika podrška. A ako strah ne prolazi ili postaje sve jači, razgovor sa stručnjakom deo je iste te brige.
